IZ GRČKOG FUDBALA: San AEK-a o „duploj kruni” posle 45 godina!

AEK se vratio na fudbalski Olimp. Posle pet godina grčki prvak (igraće u trećem kolu kvalifikacija za Ligu šampiona) jer mu je pripao rasplet u trci s gradskim rivalom Panatinaikosom. Atinske „zelene”, koji na lovorov venac čekaju od 2010, trener Ivan Jovanović ni u drugoj sezoni nije izveo na vrh. Ušli su s dva boda prednosti u dvokružno doigravanje za titulu (šest najboljih iz osnovnog dela), a smenjeni su u vođstvu kada ih je u pretposlednjem kolu spotakao ljuti suparnik Olimpijakos u Pireju (1:0). AEK, sve vreme drugoplasirani do tada, u ćaru je odmakao za tri boda pošto je savladao Aris u Solunu (2:1). Zatim, mada je i remi bio dovoljan, razigrano je razgalio više od 30.000 navijača na svom novom stadionu (otvoren u septembru prošle godine) s 4:0 protiv Volosa.

Drugi gol je u 33. minutu postigao Mijat Gaćinović (28), nastavljač tradicije da osvajači trofeja u grčkom fudbalu po pravilu imaju naše igrače i trenere. Njemu je u ruke došao i kup za prošlu godinu s Panatinaikosom, gde je igrao u drugom polugođu kao pozajmica Hofenhajma. U nameri da se otkupi od nemačkog bundesligaša istrajniji je bio AEK. Šampionsku radost deli s austrijskim golmanom Cicanom Stankovićem (30), koji je došao pretprošlog leta iz Salcburga. Ove sezone je u prvenstvu branio samo u prvih šest utakmica jer je naklonost stekao Georgios Atanasijadis, rezervni čuvar mreže grčke reprezentacije. Stanković je iz Bijeljine i ima državljanstvo BiH kao i Gaćinović, čiji je otac Vladimir, nekadašnji napadač Leotara i Bečeja, a danas prvoligaški trener, rođen u Trebinju.

AEK-u predstoji još jedna bitka, vrlo značajna za klupsku istoriju. U finalu kupa, 24. maja u Volosu, sastaće se s Paokom u „derbiju dvoglavih orlova”, koji su u grbu oba tima. Pobedi li (videće se da li sa Stankovićem na golu jer je branio u svih sedam prethodnih utakmica), prigrliće „duplu krunu” prvi put posle 1978. U međuvremenu kao prvak je propustio takvu priliku 1979 (1:3 protiv Panioniosa), 1994 (na penale s Panatinaikosom – 2:2, 3:3; 4:2) i 2018. godine. Poslednji neuspeh je pao u crnoj seriji poraza u četiri finala uzastopce, a triput uzastopno u duelu s Paokom, koji je bio uspešniji i 2017. i 2019. godine. I 2017. i protiv Olimpijakosa 2020. godine AEK je izgubio upravo na poprištu sledećeg boja.

Prošla „dupla kruna”, jedina posle 1939, osvojena je sa Zlatkom Čajkoviskim na klupi (nekadašnji argentinski reprezentativac Matijas Almeida, koji je preuzeo tim pre godinu dana, može da stane rame uz rame s njim) i s Dušanom Bajevićem u napadu. Ni jedan ni drugi igrački as jugoslovenskog fudbala nisu krenuli od početka sezone. Čajkovskom, koji je trenersko ime stekao u Nemačkoj (prvak s Kelnom 1962, a s Bajernom osvajač kupa 1966. i 1967. i Kupa pobednika kupova 1967), AEK je poveren od trećeg kola. Njegov prethodnik Čeh František Fadrhonc, koji je kroz kvalifikacije odveo Holandiju na Mundijal u Zapadnoj Nemačkoj 1974, njen prvi posle 1938, ali je mesto selektora prepustio Rinusu Mihelsu, potonjem svetskom vicešampionu, platio je danak zbog poraza protiv Olimpijakosa u Pireju (1:0) u drugom kolu. Nije mu progledano kroz prste čak ni pošto je u prethodnoj sezoni gurao do polufinala Kupa Uefe (Juventus pobedio u obe utakmice), što je najdalji domet kluba u evrokupovima, eliminišući u uzbudljivim okršajima u osmini finala Crvenu zvezdu (2:0 u Atini, 1:3 u Beogradu; svih šest pogodaka u prvom poluvremenu). Čajkovski je do trona stigao bez poraza u 31 utakmici, a jedini neuspeh nije imao značaj. Desio se protiv Arisa u Solunu u poslednjem kolu (2:0) kad je sve bilo odlučeno.

Bajević je doveden s nepunih 29 godina kao istaknuti golgeter Veleža, ali ga je na letnjim pripremama snašao peh. Na jednom meču je povredio koleno pa je na debi čekao do 18. decembra 1977. Ušao je u igru u drugom poluvremenu u domaćoj pobedi protiv Kastorije (1:0). Iako mu je sezona za prilagođavanje silom prilika služila i za oporavak, hvatao je ritam. U prvenstvu je dao četiri gola, a u kupu čak devet u pet okršaja (i dogodine najbolji strelac s devet). Najveću vrednost su imali izjednačujući u polufinalu kod kuće protiv Olimpijakosa, koji je deklasiran sa 6:1, što je jedna od najubedljivijih pobeda u analima kluba, i prvi u finalu s Paokom na „Karaiskakiju” u Atini. Drugi, pred nebranjenom mrežom Mladena Furtule, nekadašnjeg golmana Partizana, za konačnih 2:0, kad je Bajević driblinzima u šesnaestercu obavio pola posla, pripao je Tomasu Mavrosu, koji je s novajlijom iz Mostara postao jedan od najubitačnijih tandema u istoriji grčke lige.

Čajkovskom je to bila poslednja utakmica u AEK-u, a Bajević je ostao do povratka u Velež 1981. godine. Najbolji strelac prvenstva 1979/80. s 25 pogodaka (u prethodnoj šampionskoj sezoni 24) stekao je status božanstva „žuto-crnih” kao trener. Vodio ih je u tri mandata (1988-–1996, 2002–2004, 2008°2010). Njegove su titule prvaka za 1989, 1992, 1993. i 1994 i kup za 1996, ali je ostao na samo jednoj „duploj kruni”, igračkoj. Trenersku je prigrabio s Olimpijakosom 1999. i 2005. godine. Možda bi i s Crvenom zvezdom 2007, ali je neslavnim odlaskom s „Marakane” pod pritiskom nezadovoljnih navijača usred utakmice s Vojvodinom prepustio to zadovoljstvo Bošku Đurovskom…