INTERVJU: MILENKO MARJANOVIĆ, nekadašnji predsednik FK Radnički iz Kragujevca
Najbolje fudbalere Srbije krajem ove godine u Kataru, očekuje veliki sportski izazov, najveći još od Mundijala u Rusiji. Na svetsko prvenstvo „orlovi” su se plasirali direktno, međutim, u novembru i decembru kada počinje velika borba za najvredniji trofej, treba opravdati pobednički epitet koji je naša reprezentacija stekla u poslednjih godina. Na najvećoj smotri fudbala u Kataru uz naše fudbalere tada će biti mnogi navijači sa ovih prostora Ali, jedan zaljubljenik u naš fudbal zavređuje posebnu pažnju. Milenko Marjanović, koji je krajem februara zagazio u devetu deceniju života, već je rezervisao mesto za Katar, gde će zajedno sa sinovima i unucima, bodriti naše najbolje fudbalere. Ovaj ugledni ugostitelj iz srca Šumadije, vlasnik dva hotela u Kragujevcu („Zelengora” i „Šumarice”), stalni je pratilac naših fudbalera još od Mundijala u Italiji 1990. godine, nezaobilazni član sportske ekspedicije. Iza njega su milioni pređenih kilometara, dani najveće fudbalske sreće i tuge. Vreme najranije mladosti, kada nije bilo previše para, podstaklo ga je da danas bude jedan od najvećih fudbalskih dobrotvora Radničkog iz Kragujevca, kluba kome je bio na čelu u dva navrata.
Radnički se trenutno grčevito bori za opstanak u eliti. Da li verujete da klub može i iduće godine da bude u društvu najboljih?
Ljubav prema Radničkom niko nikada nije mogao da mi oduzme, čak i onda kada nisam bio u klubu. Radnički i ovaj grad, koji je oduvek bio sportski, posebno fudbalski, umeli su da prepoznaju kvalitet svakog čoveka. Onog časa kada je Nenad Lalatović imenovan za trenera, rekao sam da smo već tim činom završili pola posla. Siguran sam da Radnički i pored svih problema, sigurno ostaje u ligi. Možda nemamo najbolji tim ali imamo odličnog trenera. Imamo i korektno suđenje u ovom prvenstvu.
Opšti je utisak da ste uvek uz klub, čak i kada mu je najteže?
Dugo nisam bio u upravi kluba, na čijem čelu sam bio u dva navrata. Ali, kada je došao Nenad Lalatović odlučio sam da ponovo pomognem mom Radničkom. Odmah sam mu dao gratis boravak u mom hotelu i sve što mu je potrebno. Takođe pomogao sam i ostalim trenerima, samo da Radničkom bude dobro.
Odakle ljubav prema Radničkom, kada ste pre toga bili jedan od osnivača FK Zastava koji je egzistirao u okviru fabrike automobila?
Rođen sam tu nedaleko od prestonice Šumadije, u Kniću, gde se stalno i iznova vraćam. Tamo sam formirao FK Marjan. Pomažem im da žive normalno u ovim teškim vremenima. Na čelo Radničkog prvi put sam došao 1994. godine. U drugom mandatu „crvene đavole” vodio sam od 2012. do 2016. godine. Tada se klub sve četiri godine takmičio u Superligi. Od 1989. godine ja sam. pored grada. ubedljivo najveći donator kluba. Nema tog pojedinca u Kragujevcu a i okolini koji može da se pohvali da je dao više para za Radnički od mene. I kada sam bio bivši predsednik i kada možda nisam delio istu fudbalsku politiku sa neistomišljenicima, nikada nisam okretao leđa voljenom klubu klubu. A mnogi kada odu iz kluba više se nikada ne vraćaju.
Jedan ste od osnivača FK Zastava. Kako je sve počelo?
Kada je 1973. godine u Beogradu održano finale finale Kupa šampiona između Juventusa i Ajaksa, tadašnji gazda kluba i fabrike automobila iz Torina, izrazio je želju da poseti našu fabriku u Kragujevcu. U to vreme bio sam direktor UTP „Kragujevac”. Đovani Anjeli, inače osvedočeni ljubitelj fudbala, prvo nas je pitao da li imamo fudbalski klub u okviru fabrike. Pošto je odgovor bio negativan, nedugo zatim dobio sam partijski zadatak da formiram fudbalski klub. FK Zastava je osnovana 1973. godine. Bile su to lepe godine, a nakon toga sam napustio Zastavu i otisnuo sam se u ugostitelje.
Dugo se govori da će Kragujevac dobiti moderan fudbalski stadion. Šta vi o tome mislite?
Naš grad voli fudbal. Naravno da Kragujevac zaslužujemo da dobije moderan stadion, jer smo jedan od većih gradova u Srbiji koji na „Čika Dači” još nema reflektore, iako igramo u elitnom rangu našeg fudbala. Da imamo uslove kao ostali naši klubovi, Radnički bi se danas sigurno borio za Evropu. A na našem stadionu ne bi bilo ispod 20.000 duša.
Veliki ste navijač Crvene zvezde, otkud ta ljubav prema „crveno-belima”?
Poznato je da Radnički i Zvezda nose istu, crvenu boju dresova. Volim fudbal još od najranijeg detinjstva. Prvi „večiti” derbi sam gledao 1958. godine na stadionu JNA. Imao sam nepunih šesnaest godina. Sport i fudbal su moja velika ljubav. Tada sam iz Knića pošao autobusom za Beograd sa grupom iz jedne dobrostojeće firme. Od para koje su mi dali roditelji mogao sam da kupim kartu za derbi i jedan fišek kestena. Kada je autobus stao u Ralji da odmorimo, svi su otišli u kafanu da jedu i piju. Jedino sam ja ostao u autobusu jer više nisam imao para. Sećam se, te godine bila je velika zima. Pomislio sam u sebi da li ću i ja jednog dana moći da imam kafanu? Život je čudo, danas ne izlazim iz moje kafane, jer to je moje radno mesto.
Krajem novembra Katar će biti epicentar svetskog fudbala. Kakve su šanse Srbije na tom Mundijalu?
Moja želja je da prođemo prvi krug. U šali kažem da mi je Krstajić, koji je umesto Muslina predvodio naš nacionalni tim u Rusiji, vratio u džep 2.000 dolara? Jer, umesto da produžim plaćeni boravak u Rusiji, dobio sam novac od organizatora jer je Srbija ispala već u prvom krugu. Sada želim da me Piksi finansijski „uništi” Ne bih žalio ni da prodam kafanu samo da Srbija ide što dalje. Ko zna, da smo u Rusiji imali boljeg selektora možda bi sve bilo drugačije.
Čega se sa mnogobrojnih putovanja sa reprezentacijom posebno sećate?
Sećam se jedne utakmice u Jerevanu. U Jermeniju smo otišli kao veliki favoriti jer nam je pobeda otvarala put ka šampionatu u Švajcarskoj i Austriji. Pre utakmice sam poveo kompletno rukovodstvo na ručak. Već smo počeli da slavimo, pošto nas je posle toga čekao lakši zadatak protiv Azerbejdžana. Međutim, tada je na utakmicu došao jedan visoki državni zvaničnik Jermenije, mislim da je bio ministar unutrašnjih poslova, i utakmica se na našu veliku žalost završila bez golova. Tada nas je sa klupe predvodio Klemente. Praktično, ,„dogovor” koji su pre meča imale dve reprezentacije, „pao je u vodu” a mi smo tako propustili šampionat.:
Njive su napuštane zbog radio-prenosa…
Imali ste sedam godina kada ste prvi put čuli radio-prenos „večitog derbija”. Kako je to izgledalo?
Moj otac je u Knić doneo prvi radio 1949. godine. U mestu koje je tada imalo 2.000 stanovnika, bila su samo dva radija. Sećam se, kada su igrane fudbalske utakmice između Zvezde i Partizana svi su dolazili u naše dvorište da slušaju legendarnog Radivoja Markovića. Seljaci su napuštali njive i svoje svakodnevne radove samo da bi slušali radio-prenos. Bilo je to vreme fudbala i uživanja kada su vladali Mitić, Bobek, Zebec…
Zvezda besplatno, Partizan 50 posto
Ljubav prema Crvenoj zvezdi Milenko Marjanović gaji od najranije mladosti…
Za mene je na prvom mestu moja zemlja Srbija. Na drugom moj FK Marjan iz Knića, pa Radnički, Crvena zvezda. Navijač sam Crvene zvezde oduvek, a prvu člansku kartu kluba dobio sam 1959. godine. Zvezdu nikada nisam napuštao. U poslednjih dvadeset godina kada god je Zvezda gostovala u Kragujevcu nikada nisam dozvolio da plate nijedan račun u mom hotelu, dok sam Partizanu naplaćivao samo 50 posto. Imam prijatelje u oba naša fudbalska velikana, ali Zvezda mi je uvek u srcu.